|
TAJNE I MISTERIJE
|
|
| Sultan-Mirza | Datum: Utorak, 24.12.2013, 03:42 | Poruka broj: # 1 |
Poruka: 14447
Status: 
| Ovo sam nasao na jednoj stranici,vrlo je zanimljivo i mozda nije naucna fantastika.
TAJNI SVET U ZEMLJINOJ UTROBI – ZASTO SE KRIJE DA JE ZEMLJA SUPLJA!?
Nećemo se više pitati da li je Zemlja šuplja, jer snimci NASA satelita načinjeni 1968. pokazuju da je ona otvorena na Južnom i Severnom polu i da su ti otvori široki oko 2.250 kilometara, već ćemo postaviti pitanje: zašto su ti snimci tako dugo skrivani od ljudi? Zašto se krije da je Zemlja šuplja?
MILJA ZEMLJA JE ŠUPLJA
Da li u unutrašnjosti Zemlje živi civilizacija mnogo naprednija od naše? Šta su videli dvojica moreplovaca, a šta pokazuju tajni satelitski snimci? Grčki filozof Platon je još u četvrtom veku pre Hrista pričao o bajkovitoj zemlji po imenu Hiperboreja, koja je, po njemu, bila stvarna domovina boga Apolona. Takođe je govorio da je Leta, Apolonova majka, rođena na jednom ostrvu u Arktičkom okeanu ‘sa one strane severnog vetra’. Reč hyperboreas znači severni vetar. A u raznim leksikonima o mitovima stare Grčke stoji da je Hiperboreja ime vrlo srećnog i bogatog naroda na severu Zemaljske kugle – iza severnog vetra – u čijoj službi stoji i Apolon.
Tako su 1829. godine dvojica Skandinavaca, Jan i Olaf Jansen, otac i sin, pošli u ribarenje malim jedrenjakom i odjedrili su put Severnog mora iza 83. stepena severne širine. Prošavši kroz neke uske prolaze između ledenih santi, zaplovili su po otvorenom moru predivne tople klime, bujne vegetacije i jarko crvenog sunca. Posle dužeg putovanja, stigli su do jednog velikog fjorda, široke reke Hidekel, i zaplovili su njome ne znajući kuda ih vodi taj put. Usput ih je sustigao mamutski brod pun ljudi i žene visokog rasta, čak preko tri metra. Obojica su bili podignuti na nepoznati brod i sa njim su stigli u unutrašnjost Zemlje. Došli su do grada Jehu, gde su proveli godinu dana učeći jezik domorodaca, koji je bio sličan sanskritu. Posle godinu dana njihov učitelj Galdea poveo ih je u prestonicu ovog podzemnog carstva da bi ih primio najviši sveštenik. Taj glavni grad se zove Eden. Leži na visokom platou unutarnjeg kontinenta, nekoliko hiljada metara iznad mora. Opkoljen je velikim vrtom punim voćaka, drveća i bilja. Tu izviru četiri reke: Eufrat, Pizon, Gihon i Hedekel. Zvali su ga ‘pupkom sveta’, ili ‘kolevkom čovečanstva’. Po dolasku u Eden bili su odmah primljeni na razgovor kod najvišeg sveštenika i vladara ovog podzemnog carstva. Na njegov poziv odlučili su da ostanu još godinu dana da bi razgledali i ostale krajeve podzemlja, pa da se tek onda vrate u Štokholm.
Saznali su da tu ljudi žive 800-900 godina, da u školu polaze sa 20 godina i da se žene posle navršene stote godine. Tu se uči muzika, jer je narod vrlo muzikalan, a pored toga agrokultura, hortikultura, stočarstvo, tehnika i medicina. S obzirom da su ljudi visoki preko tri metra, sve je za naše pojmove predimenzionirano. Zrno grožđa je veličine naranže, a jabuka veličine glave. Pošto su u razgledanju unutrašnjosti Zemlje proveli više od godinu dana, odlučili su da se vrate kući. Pred polazak dobili su dobre mape unutrašnjih površina kopna i mora, reka i gradova. Najpre su pošli put severa rekom Hedekel, ali, kako je na moru besnela oluja, odlučili su da se vrate, prođu pored Delfa rekom Gihon i izađu na Južni pol.Putovali su veoma dugo. Izašavši, opet su se provlačili kroz ledena brda i u jednoj jakoj oluji jedrenjak je bio razbijen i uvučen u vrtlog jednog velikog monolita od leda. Tom prilikom je poginuo otac Jan, a sina Olafa Jansena opazo je škotski brod ‘Arlington’ i spasao ga. Kada je kapetanu broda ispričao da dolazi iz unutrašnjosti Zemlje, ovaj je pomislio da je poludeo i zatvorili su ga u jednu kantu.
Kada je stigao u Štokholm i kada je ispričao vlastima sve o očevom i svom utovanju u unutrašnjost Zemlje, bacili su ga u tamnicu da nikome to ne bi preneo. Tamo je ležao 28 godina. Kada je prevalio 50 godina, izašao je iz tamnice. Bavio se opet ribolovom, kupio neki brod i prešao u Ameriku. Pred smrt u 95. godini, otkrio je svoju tajnu Džordžu Emersonu i predao mu karte i crteže ka bi to ovaj mogao da objavi. Emerson je napisao knjigu pod nazivom ‘Dimni Bog’. Tako je spoljni svet naše planete saznao nešto više o unutrašnjem svetu Zemlje.
ZAPANJUJUĆE ČINJENICE
Kada je ova priča o tajnom podzemnom svetu došla u javnost, ljudi onog doba počeli su da se sve više interesuju za Severni pol, Grenland i zemlju Eskima. Svi istraživači koji su plovili put severa, posle prelaska 82. paralele susretali su se sa čudnim fenomenima, to jest, pojavama crvenog sunca, tople klime, ptica, insekata, životinja… Tako je novinar Karl Hol, koji je pokušao da stigne do Severnog pola, pisao: ‘Sve je toplije nego što se može očekivati. Nema ni snega, ni leda. Kopno je puno života: divlje patke, zečevi, vukovi, lisice, medvedi, pingvini i mnogo drugih vrsta’. Hol je zapisao da je sa jednog visokog brda gledao u daljinu i da je zapazio gustu maglu, što je bio znak da je tamo voda. Amerikanac, Ken, koji je otkrio Humboltov glečer i koji je istraživao Severnu polarnu oblast u periodu između 1833. i 1855. godine, pisao je pre vek i po sledeće: ‘Neke okolnosti pokazuju da tu postoji otvoreno Severno more i da često ima gustih magli, koje smo videli tokom zime’. Norveški istraživač Nansen u svom dnevniku je takođe zapisao da je, prošavši kroz ledene bregove, isplovio na otvoreno more uprkos isčekivanju Severnog pola na kopnu. Mada je bio kraj septembra, to more nije bilo zamrznuto.
Nansen je trećeg avgusta 1894. godine zapisao u dnevniku: ‘Danas smo videli tragove lisica na kopnu. Klima je vrlo blaga, gorovo da je suviše toplo za spavanje. Osećamo se kao kod kuće’. Ovaj isti istraživač pisao je o fenomenu sunca, ako i o obojenom snegu. Posle ispitivanja bilo je utvrđeno da crna boja potiče od vulkanskog kamenja a druge boje od biljaka. Poznato je takođe da je u Sibiru otkriveno mnogo zamrznutih kostiju mamuta, naročito na obalama Lene. Otkrivene su i kosti drugih životinja koje su naseljavale tople krajeve – lavova, hijena, nilskih konja… Naučnici su ova otkrića objašnjavali pretpostavkom da je tu nekada sigurno vladala suptropska klima i da je izmenom polova došlo do promene klime, odnosno stradanja biljnog i životinjskog sveta. Ali, najveći fenomen još niko nije objasnio, a to je: otkud tamo sneg? Odakle dolaze ledeni bregovi i na Severnom i na Južnom polu? Nema odgovora ni u pogledu sledećih fenomena:
- Slatka voda na površini mora
- Crvenkasto sunce, pogotovo posle prelaska 90. paralele
- Nigde nema ledene kape kao znaka Severnog pola.
- Klima se menja i postaje sve toplije.
- Čuveno severno svetlo ‘Aurora borealis’, do sada neobjašnjeno
- Mnoštvo ptica leti u pravcu severa, a i mnoge životinje kreću se kopnom u severne predele.
- Usput se vide nanosi drveća i bilja i nalaze se ostaci mamuta i drugih životinja
- Severni ni Južni pol još niko nije stvarno preleteo avionom, jer već pri preletu 75.paralele kompas prestaje da radi, a mašine otkazuju rad. Međutim, desilo se čudo kada je američki admiral Ričard Berd 19. februara 1947. pošao da preleti Severni pol. Kada se približio već poznatoj magnetskoj granici u pravcu polarnog mora, počeli su da luduju svi instrumenti. Takođe je i veza sa bazom bila prekinuta.
Tada je admiral preleteo brdski masiv koji nikada do tada nije video. Zatim je izronila dolina po kojoj se – video je – kretala neka životinja. On je uzeo dvogled i video da je to – mamut!? U čudnom svetu admiral Berd je leteo dalje sa čudnim osećanjem da ga nešto vuče da leti i prolazi kroz neki otvor u unutrašnjost Zemlje. Naravno, instrumenti u avionu nisu radili. Osećao je kao da ga neko prati i prizemljuje. Onda se uključio radio, sam od sebe, i začuo se glas koji je na ne baš dobrom engleskom jeziku rekao: ‘Dobro došli u našu oblast. Vi ćete tačno za sedam minuta da aterirate. Opustite se, vi ste u dobrim rukama’.
U svom dnevniku admiral Berd je sve ovo opisao rečima: ‘Avion je bio pod tuđom kontrolom i kretao se sam od sebe. Počeli smo sa spuštanjem. Avion je lagano zadrhtao i utonuo u tle kao da se nalazi u nekom nevidljivom vazduhu. Skoro lebdimo i kada smo tle stvarno dodirnuli, bio je to lagani udar. U tom trenutku približava se nekoliko ljudi našem avionu. Oni su visoki i plavokosi. U daljini se vidi svetleći grad, koji pulsira u svim duginim bojama. Jedan glas zove me, po imenu i naređuje mi da otvorim vrata aviona. Ja sledim tu zapovest. Od ovog momenta prestajem da vodim dnevnik direktno. Kasnije sve unosim iz svog sećanja. Sve liči na nešto čudnovato i neverovatno. Moj radio telegrafista i ja izlazimo iz aviona. Dočekuju nas vrlo prijateljski i prevoze nas malim transportnim uređajem – nekom vrstom platforme bez točkova. Velikom brzinom krećemo se prama gradu koji blešti. Kako se približavamo, grad nam izgleda kao da je načinjen od neke kristalne mase. Uskoro stojimo pred zgradom čija mi je arhitektura potpuno nepoznata. Sve kao da je iz naučno fantastičnih filmova. U toj zgradi su nam dali toplo piće koje izvrsno prija. Zatim dolaze po mene i vode me. Penjemo se liftom, a potom idemo hodnicima osvetljenim roze svetlom. Svetlost dolazi iz samih zidova. Stiženo do jednih vrata koja se automatski otvaraju. Čujem glas koji mi govori: ‘Ne bojte se, admirale, vi idete u audijenciju kod našeg Majstora…’ Admiralu Berdu je nakon razgovora objašnjeno kako da se vrati u svoj svet, gde je ubrzo i došao sa ovim neverovatnim doživljajem.
UNUTRAŠNJE SUNCE
U Južnoj Americi, posebno u Brazilu, postoje knjige i predanja o životu u utrobi Zemlje, i o jednom suncu u njenom središtu. Takođe im je poznato da ljudi tamo dugo žive bez ikakvih bolesti i da se hrane biljnim plodovima. Predanja govore da je taj podzemni svet povezan tunelima sa spoljnim, a i jedan od tunela završava u mestu St.Katarina u Brazilu. Priča o bajkovitim podzemnim svetovima ima svuda na Zemlji. Tako i skandinavski ep ‘Eda’ govori o rajskom svetu ‘Asar’, koji se nalazi ispod Zemlje. U ‘Knjizi mrtvih’ Egipćani govore o zemlji ‘Amenti’. Jevreji pominju ‘Grad sedam kraljeva Edoma’. Asteci taj veličanstveni podzemni grad zovu ‘Maja – pen’. A neki ga zovu ‘Šambalom’. To sve nagoveštava da je zemljina kora puna prolaza i tunela. Jedan od tunela je i ‘Put Inka’. U Tibetu su takođe poznati prolazi koje najbolje koristi neuhvatljivi Jeti. O tome piše lama Lobsang Rampa u svojim delima. On u svojoj knjizi ‘Treće oko’ piše o tajnom prolazu ispod same Potale: ‘Povedoše me tajnim stepenicama koje se nalaze ispod Potale. Dugo smo silazili, Najzad stigosno do kraja jednog prolaza koji je zatvarala stena. Tu se jedan veliki blok otvori pred nama i nađosmo se, ponovo u nekom drugom prolazu, mračnom i uzanom, koji je mirisao na ustajalo, na začine i tamjan. Nekoliko metara dalje, zaustavismo se pred teškim pozlaćenim vratima. Ona se najzad polako otvoriše, uz škripu čiji se odjeci izgubiše u daljini. Lampe na maslac zameniše buktinje. Kretali smo se po nekom hramu iskopanom pod zemljom, i to mnogo vekova ranije, u kamenoj masi nastaloj od vulkanskih previranja.
Približavali smo se zidu na kome je naslikan Točak Života visok pet metara. Pod treperavom svetlošću, izgledalo je kao da se okreće, tako da nas skoro uhvati vrtoglavica. Nastavismo da koračamo dalje, ali sveštenik koji je išao preda mnom, odjednom nestade: ono što se meni činilo senkom, bila su u stvari dobro sakrivena vrata. Ta vrata su vodila u jedan prolaz koji se neprestano spuštao, uzan prolaz, veoma vijugav i nagnut, u kome je slaba svetlost lampi činila pomračinu još gušćom. Kretali smo se nesigurnim korakom, posrtali i klizali se. Vazduh je bio težak i pritiskao na s je kao da se Zemlja svom težinom spustila na naša pleća. Imao sam utisak kao da upadam u samo srce sveta. Najzad, pošto je hodnik savio, pred nama se otvori pećina u kojoj je sve blistalo od zlata. U sredini te ogromne prostorije nalazila se crna kuća, ali tako blistava da mi se činilo da je izgrađena od ebonosa. Čudni znaci i dijagrami, nalik na one koje sam video na bočnim stranama podzemnog jezgra, prekrivali su zidove. Unutra videh tri crna kamena kovčega ukrašena gravurama i čudnim natpisima. Nisu bili zatvoreni.
Gledaj, sine’ – reče mi starešina sveštenika. ‘Živeli su kao bogovi u našoj zemlji u ono vreme kad još nije bilo planina. Hodali su našom zemljom dok je još more udaralo o naše obale, dok su zvezde sjale na našem nebu. Gledaj dobro, jer samo Posvećeni su ih videli’. To su bila tri naga tela, presvučena zlatom, i ležali su opruženo preda mnom. Dva muškarca i jedna žena. Svaka njihova crta bila je verno izražena u zlatu. Ali, bili su ogromni. Žena je bila viša od tri metra, a najviši muškarac nije bio manji od šest metara. Imali su velike glave, malo zasvođene pri vrhu, uzane vilice, mala usta i tanke usne. Nos je bio dug i tanak, oči prave i duboko upale. Nije moglo biti da su mrtvi, izgledalo je kao da su zaspali. Koračali smo na vrhovima prstiju i govorili tiho, ako da se bojimo da ih ne probudimo. Osmotrih poklopac jednog od kovčega – tu je bila ucrtana nebeska karta sa nekim čudnim zvezdama. Uz astrološka izučavanja bio mi je poznat položaj zvezda, ali ovo je bilo nešto sasvim drugo’.
PODZEMNA VOZILA
U drugoj knjizi, ‘Beše tako’, lama Lobsang rampa takođe govori o tom prolazu u središte Zemlje u koji ga vodi njegov učitelj lama Mingyar Donduf. Pošto su stigli u dvoranu skulptura koje su predstavljale ljude obučene u čudna odela, njegov učitelj mu je rekao ‘Lobsang, ovo je sasvim čudan predeo. Pre više hiljada godina živela je na ovoj Zemlji jedna moćna civilizacija, poznata pod imenom Atlantida, i ovo je dokaz da je ona postojala. Na ovoj Zemlji ima mnogo stvari koje ljudi ne razumeju. A u njenoj unutrašnjosti su stvari, o kojima ljudi ništa ne znaju, jer Zemlja je – nasuprot opštem shvatanju – stvarno šuplja.
U njenoj unutrašnjosti živi jedna druga ljudska rasa. Ona je postigla viši stepen razvoja od nas i dešava se da oni svojim posebnim vozilima iz unutrašnjosti Zemlje dolaze na njenu površinu. Ova vozila dolaze iz Zemlje i lete svuda oko nje da bi osmatrali šta ljudi ovde rade i nameravaju, da im ne bi ugrozili bezbednost i sigurnost. Lobsang, unutrašnjost Zemlje nije tamna – oni takođe imaju jedno sunce, slično našem, ali ono je manje i jače. Stanovnici su inteligentniji od nas. Uskoro će ljudi na Zemlji mnogo više čuti o njima’. Tada su se upitili jednim tunelom dalje. Išli su vrlo sporo i ubrzo su stali, na znak učitelja. Bio je jako uzbuđen jer se čuo takav šum sličan onom kada se pomeraju stene, ili – zatvaraju neka vrata. Učitelj mu je rukom pokazao zid od stene. Ovde je ležao kraj tunela, a glatka površina zida je stajala kao da vatra izbija iz nje. ‘Ovo ovde je tvrdo kao dijamant, Lobsang. Nekoliko naših sveštenika su pre više godina pokušali da probiju ovu površinu dijamantom. međutim, ništa im nije pošlo za rukom, samo je dijamant bio oštećen. Pretpostavljam da su stanovnici podzemnog sveta zapečatili ova vrata – ovaj prolaz da bi se zaštitili od potopa. A mi lame višeg ranga smo više puta dolazili dovde i telepatskim putem smo pokušavali da dođemo u kontakt sa njima. Oni su naše poruke primali, ali nisu hteli da stupe u pravi kontakt sa nama. Samo su nam dali do znanja da mi volimo rat i da kao deca ništa ne znamo, ali da nas oni zbog toga drže pod nadzorom da bi u slučaju potrebe mogli da intervenišu’. Dalje nismo mogli da idemo, tu je bio kraj – granica između dva sveta, gornjeg i donjeg’.
ZAŠTO JE ISTINA SAKRIVENA
Prema starim spisima i mitovima, postojala je i još uvek postoji stalna veza između oba sveta. Upućeni u ove tajne uvek su imali kontakt sa ljudima iz Podzemnog sveta. Ti upućeni, ili prosvetljeni, mahom su bili sveštenici i mudraci i oni su svoja znanja i iskustva, kao i znanja drevnih naroda, krili od gomile isto onako kao što to danas čine naučnici u odnosu na celo čovečanstvo. U spisima iz predhrišćanskog perioda govorilo se o titanima u Grčkoj, džinovima na Cejlonu ili Božijim ljudima u Egiptu, koji su bili duhovno i intelektualno razvijeni, a i fizički viši od ljudi toga doba. A Olaf Jansen opisuje na početku ovog teksta da je u dubini Zemlje sreo ljude koji su bili viši od tri metra. Možda je to objašnjenje zašto je Apolonov hram u Delfima bio ogroman, jer je bog Apolon iz Hiperboreje bio visok četiri metra, ili zašto se u podzemnoj dvorani ispod Potale na Tibetu nalaze otvoreni kovčezi sa ljudima-džinovima iz drevnog vremena. Nećemo se više pitati da li je Zemlja šuplja, jer snimci NASA satelita načinjeni 1968. pokazuju da je ona otvorena na Južnom i Severnom polu i da su ti otvori široki oko 2.250 kilometara, već ćemo postaviti pitanje: zašto su ti snimci tako dugo skrivani od ljudi? Zašto se krije da je Zemlja šuplja?
Poznato je da je Raul Amudsen 1911. prvi stigao do Južnog pola, a zatim je Skot 1912. postavio zastavu svoje zemlje. Pa gde su oni to zaboli nacionalne zastave? Na glečerskoj ravni – zaleđenoj površini. A šta je ispod toga? Takođe je znano da piloti registruju ludovanje kompasa čim se pređe 70-75 paralela. Oni koji lete na linijama preko Severnog pola, oupšte ne lete preko njega, jer im instrumenti ne rade, kao ni kompas, čija se igla jednostavno lepi za staklo. Avioni su uglavnom automatski vođeni i lete ivicom tog otvora na 83-85 paraleli. Kada je admiral Berd ušao u unutrašnjost Zemlje njemu su ljudi iz podzemnog carstva ‘Agarta’ dozvolili da i dalje leti i sleti, praćen njihovim letećim objektima. Ozonska rupa nastala je upravo na polovima i to bi trebalo da znači da je snimanje lakše izvodljivo. Međutim, ko traži te snimke, dobija uvek fotografije sa puno oblaka na polovima ili sa nekom sivom mrljom. Ipak je verovatno da polovi počinju negde na 83 stepenu širine, gde se površina naginje prema unutrašnjosti i gde zapravo postoji prolaz – veza sa unutrašnjim delom naše planete. Novije mape su, dakle, pogrešno urađene, ali one starije, iz dopa Pirija Rejsa, iz XII ili XIII veka bile su tačne. Kako? Ko ih je uradio?
Ovaj gornji presek Zemlje iz knjige ‘Izgubljeni dnevnik admirala R.Berda’ tačno pokazuje otvore na polovima i prolaze, kao i kontinente, mora i gradove u unutrašnjosti Zemlje, a u središtu jedno centralno sunce. Kada pogledamo ovu šematsku predstavu unutrašnjosti Zemlje od strane admirala R.Berda, kao i druge vrlo važne podatke i detalje koje je izneo R.Bernard u knjizi ‘Zemlja je šuplja’ iz 1969. i zbog koje je u to vrme proglašen nenormalnim, možemo samo postaviti pitanje: šta rade naučnici širom sveta? Za koga istražuju? Zašto nas drže u pogrešnom ubeđenju? Ko živi u unutrašnjosti Zemlje? Zar treba istraživati druge planete, a ne poznavati svoju matičnu?
|
|
| |
| Vice | Datum: Petak, 06.03.2015, 06:14 | Poruka broj: # 2 |
Poruka: 116
Status:
| 
|
|
| |
| Sultan-Mirza | Datum: Nedjelja, 15.03.2015, 03:28 | Poruka broj: # 3 |
Poruka: 14447
Status:
| ZMAJEV TROKUT, ISTOČNI "BRAT" BERMUDSKOM TROKUTU
Dakako da ste odmah po čitanju naslova pomislili da je onaj Bermudski daleko najpoznatiji, no jeste li čuli za ovaj trokut?
Bermudski je trokut poznat po nestancima brodova i aviona. No ovaj manje poznati trokut koji se nalazi na zapadnoj obali Japana (točnon na suprotnoj strani zemlje od Bermudskog), ima jednako "smrtonosnu" povijest. Legenda kaže da na tom području, ispod površine mora, živi zmaj koji uzrokuje sve nesreće. Moreplovci iz tog kraja svjedočili su čudnim zvukovima i neobjašnjivom crvenom svjetlu.
Kao i Bermudski trokut na ovom području zabilježen je veći broj avionskih i brodskih nesreća od uobićajenog. Povećan je broj ekstremnih vremenskih promjena, iznenadnih magli, plimnih valova, potresa, uragana i neobjašnjivog ponašanja kompasa kao i u Bermudskom trokutu.
Kasnih 1940-ih japanska je vlada zbog velikog broja nestalih brodova, proglasila ovo područje opasnim. 1950 poslali su ekspediciju da istraže područje te da otkriju što je uzrok tolikim nesrećama. Unatoč lijepom vremenu i mirnom moru, istraživački brod Kiao Maru Br.5 nestao je bez traga 1952. Živote su izgubili 9 istraživača i 22 člana posade. Brod nikada nije pronađen.
Danas se smatra da izvanzemaljci uzrokuju ove nesreće. Na gornjoj slici možete vidjeti satelitsku snimku neobičnih objekata pod morem. Smatra se da su to izvanzemaljski brodovi. U gornjem lijevom uglu simljen je brod kako se okreće od tih objekata.
Japanci su tek prije nekoliko godina izvjestili o ovim nesrećama. Njima su ova događanja normalana, i događala su se i prije u povijesti. Bio u pitanju zmaj ili NLO, tajna ovog trokuta ostaje i dalje skrivena pod morem.
|
|
| |
| Sultan-Mirza | Datum: Nedjelja, 15.03.2015, 03:31 | Poruka broj: # 4 |
Poruka: 14447
Status:
| DA VINCIEV KOD
Tajna da Vincieva koda Dana Borwna i nije više tajna: Marija i Isus su zapravo bili muž i žena. Imali su dijete, a njihovi potomci žive i danas. Prema Borwnu katolička je crkva sakrila istinu, no prenosila ju je stoljećima kroz tajno društvo u kojem je bio i Leonardo da Vinci.
Marija Magdalena jedna je od najizbjegavanijih likova u Kršćanstvu. Opisana je kao prostitutka iako za to u Bibliji nema dokaza. Sva četiri evanđelja kažu da je bila prisutna pri Kristovom raspeću i pri otvaranju groba na dan uskrsnuća. No ni Biblija ni bilo koji drugi povijesni tekst ne prikazuju Mariju kao Isusovu ženu. Udana žena u to bi vrijeme nosila muževo prezime, no Magdalena je predstavljena kao žena iz grada Magdala.
Jedan od Brownovih izvora je tekst poznat kao Evanđelje po Mariji. Vjeruje se da ga je napisala kršćanska sekta u drugom stoljeću te da je priznato čak i od crkve. Vjerodostojnost teksta ipak je upitna.
Iako Evanđelje po Mariji ne prikazuje dokaze da su Isus i Marija bili oženjeni, prikazuje njihovu vezu jačom nego što je opisano u Novom Zavjetu. Isus otkriva duboku teološku spoznaju Mariji koja bolje shvaća njegovo učenje od muških učenika.
Brown misli da su Marija i njena kćer Sara nakon Kristove smrti pobjegle u Francusku. Amo se potomak Isusa i Marije udala za francuskog kralja i osnovao lozu Merovinga. Vjeruje i da postoji društvo poznato kao Sionski priorat koji je osnovan kako bi štitio potomke te kraljevske krvne linije.
1960. otkriveno je nekoliko dokumenata u Knjižnici francuske među kojima je i popis članova Sionsko priorata.Na popisu su imena Leonarda da Vincia i Isaaca Newtona.
Brown također sumnja da je da Vinci sakrio dokaze tajne o Isusu i Mariji u svom remek djelu Posljednja večera. Ono što vidljivo nedostaje na slici je kalež, poznatiji kao Sveti gral, iz kojeg je Isus pio na posljednjoj večeri. Brown kaže da Sveti gral jest na slici, ali da to nije kalež već osoba koja sjedi desno od Isusa. A ta osoba nije apostol Ivan već Marija Magdalena.
Ne postoje dokazi da je da Vinci bio član Sionskog priorata. Tajni dokumenti nađeni u Knjižnici francuske kasnije su se pokazali lažnima, tako barem kažu učenjaci.
|
|
| |
| Sultan-Mirza | Datum: Nedjelja, 15.03.2015, 03:42 | Poruka broj: # 5 |
Poruka: 14447
Status:
| Preuzeto sa jednog naucno portala
STVARI KOJE NE SMETE DA ZNATE, NITI SMETE DA VIDITE
Da li mi uopšte znamo šta se sve nalazi na našoj planeti. Ko smo, šta smo i odakle smo. Ono što nam serviraju naučnici puno je velikih rupa i praznina, a da ne govorimo o onome što skrivaju od pogleda čitavog sveta. Razloge znaju samo oni, a nama ostaje samo da pretpostavljamo.
Rekli su nam da naša civilizacija započinje pre oko 7000 godina.Babilon, Sumer, Asirija, Egipat... Šta je sa vremenom pre ovoga, i naravno sa dokazima vremena pre ovoga. Zašto nam sakrivaju civilizacije od pre 12.000, pa sve do 50.000 godina. Evo ovde ćemo vas malo prošetati po dalekoj istoriji i pokazati slike za koje neverujemo da ste ih ranije videli.
PIRAMIDE U KINI
Kada se spomenu piramide, tada je prva asocijacija na koju svi pomisle, egipatske piramide.Oduvek su izazivale divljenje svojom veličinom i tajanstvenošću.Ko je i kako uspeo sve to projektuje, šta se sve još u njima krije.Ali šta ako bi vam rekli da egipatske piramide nisu najstarije, najmisterioznije, najbrojnije i najveće na planeti, a da pritom ne mislimo na piramide Maja, Inka i Asteka. Radi se o piramidama za koje mnogi od vas nisu nikada čuli, niti su slutili da ovako nešto postoji.Ali, pripremite se...
Idemo u Kinu... U potpuno zabranjenu zonu oko grada Ksian, koji se nalazi u središnjoj kineskoj provinciji Šensi. Dobrodošli u zabranjeno područje stotina gigantskih piramida koje su potpuno nepoznate svetskoj javnosti.
Prvi put su se gigantske kineske piramide spomenule u javnosti u američkom listu 'Rocky Mountain News' 1947, godine. Autor ovog tajanstvenog teksta bio je pukovnik američke vojske Mauris Šenan, a tu je bila priložena i fotografija koju je 1945. snimio jedan američki pilot tokom II svetskog rata.Pilot je prevozio zalihe hrane za kinesku armiju preko Himalaja, a sama fotografija snimljena je oko 100 kilometara od grada Ksian.
To mu je uspelo, jer su tada kineske vlasti još odobravale slobodni prelet američkim avionima preko ovih teritorija.Kada su fotografije naknadno analizirane, došlo se do saznanja da je piramida visoka skoro 350 metara, tako da je dvostruko premašila visinu najviše piramide u Egiptu. Piramida je nazvana 'Bela piramida' i predstavljala je najveću piramidu na planeti Zemlji. (slika levo).Ako je Keopsova piramida visoka oko 150 metara, možete li zamisliti na šta liči Bela piramida.
Prošlo je skoro pola veka i tek tada su kineske vlasti dozvolile pristup prvom Evropljaninu u ovu zabranjenu oblast.Bio je to Austrijanac Hartvig Hausdorf koji je dva puta posetio Kinu 1994. Tokom svoje prve posete, u aprilu 1994., Hausdorf je imao priliku da vidi šest piramida u blizini grada Ksiana. Na povratku u Kinu, u avgustu iste godine, Hausdorf je na svojim snimcima uspeo da prebroji preko 100 piramida! Hausdorf je imao velike poteškoće da bi dobio dozvolu da doputuje u provinciju Šensi.
Kinezi mu nisu dopustili nikakvo arheološko iskopavanje. Kada su videli da je objavio slike piramida, momentalno su zabranile svakom strancu posetu ovoj zabranjenoj oblasti. U blizini Bele piramide, Kinezi su podigli i lansirnu rampu za svoj svemirski program, tako da su i zvanično proglasili ovu oblast vojno zaštićenom i potpuno nedodirljivom za spoljni svet.
Preko stotinu piramida nalazi se u zabranjenoj oblasti na otprilike 2000 kvadratnih kilometara.
Visina im se kreće od 25-100 metara, izuzimajući Belu piramidu od čak 350 metara.
Ove piramide su građene od tvrde gline i neke su već prilično oštećene. Jedan razlog je njihova velika starosti, a drugi je što su neke piramide oštetilo samo stanovništvo koje živi u blizini, koristeći glinu za gradnju svojih kuća.
Kineske vlasti više ne dozvoljavaju nikakva istraživanja u ovoj oblasti, a pogotovo približavanje piramidama. Njihova izjava ja da će neke buduće generacije imati pravo da prouče ove piramide. Ali šta se dešava u međuvremenu? Kineska vlada naredila je zasađivanje brzorastućih četinara koji su već uveliko prekrili mnoge piramide i od njih načinili šumovita brda. Posle par desetina godina biće potpuno pošumljene. Ako neko priupita za piramide, Kinezi će jednostavno reći, 'Gde vi ovde vidite piramide'.
Evo još jedne kineske piramide koja je planski pošumljena
O starosti kineskih piramida prvi put isveštavaju dva australijska trgovca 1912.godine. Oni su razgovarali sa jednim budističkim sveštenikom koji im je otkrio da se ove piramide pominju u pisanim dokumentima koji su stari 5000 godina, ali čak i tada su se označavale kao veoma stare.Kolika je onda njihova prava starost, možemo samo da nagađamo.
U blizini ovih piramida živi lokalno stanovništvo, ali kineske vlasti ne brinu da bi oni mogli otkriti njihovu tajnu spoljašnjem svetu.Oni žive izolovano, bez mobilnih telefona, računara i interneta.
Oblik ove piramide levo podseća na piramide u Srednjoj Americi, kod kojih je poravnat vrh.Dali sve te piramide vode poreklo od iste civilizacije, velika je zagonetka.Poreklo i starost ovih piramida mogli bi objasniti razni artefakti pronađeni u njihovoj blizini, kao i hijeroglifi koji su pronađeni na zidovima piramida.Prema nekim postojećim izvorima u okolini piramida nađeni su grobovi sa kosturima.Ali ne baš bilo kakvim...Radi se o čudnim humanoidnim bićima koja imaju veliku glavu i malo telo, od nekih samo metar i dvadeset centimetara visine.U ovim tajanstvenim grobovima pronađeni su i stotine kamenih diskova sa nepoznatim hijeroglifima. Po rezultatima prevođenja, na diskovima je opisan udes kosmičke letelice od pre 12.000 godina.
Šta se nalazi u kineskim piramidama i zašto se planski sakrivaju pošumljavanjem, odgovor znaju samo kineske vlasti.Ono što vi možete da uradite je, ako imate brzu internet vezu i program Google Earth, da probate da nađete oblast Šensi i grad Ksian (Xian) i da pokušate da malo provirite u ovu misterioznu oblast.Samo pazite...
|
|
| |
| Sultan-Mirza | Datum: Nedjelja, 15.03.2015, 03:52 | Poruka broj: # 6 |
Poruka: 14447
Status:
| BERMUDSKI TROUGAO
Jedan od najčuvenijih i najzagonetnijih slučajeva nestanka aviona iznad Bermudskog trougla desio se sunčanog decembarskog dana 1945. u 14 časova i 10 minuta. Pet torpednih bombardera tipa 'osvetnik' poletelo je iz američke vazdušne baze Loderdejl, u Floridi.
Krenuli su u pravcu istoka, prema Bahamskim ostrvima, na put dug 600 kilometara. Njihov let nazvan je Let 19 i bio je rutinska vežba. Jednomotorni avioni, sa ukupno 14 članova posade, trebalo je da uvežbavaju bombardovanje ciljeva Kvočka i Pileći greben, blizu ostrva Bimini. Potom je trebalo da se vrate u bazu Loderdejl, na vreme za večeru. Međutim nikada se nisu vratili.
Poslednji svedoci Leta 19 bili su na jednom ribarskom brodu. Petog decembra 1945. oko 15 časova, istočno od ostrva Bimini, 'osvetnici' su preleteli iznad glava ribara. Komandujući, poručnik Čarls Tejlor, pozvao je u 15 časova i 40 minuta bazu i obavestio nadležne da su u nevolji, jer su se izgubili. Poslednji razgovor sa bazom obavljen je oko 18 časova. Posle toga eskadrili Leta 19 zauvek se izgubio trag. Hidroavion 'Martin Mariner', sa posadom od 13 članova odmah je poleteo da traga za 'osvetnicima'. Ali, već nakon desetak minuta leta njegova radio veza sa bazom u Loderdejlu bila je prekinuta i više nikada nije uspostavljena.
Ratna mornarica SAD organizovala je do tada najobimniju spasilačku operaciju. Desetine brodova i stotine aviona pet dana tragali su za nestalima. Međutim, nije bilo ni tela, ni olupina, ni tragova ulja, baš ničega što bi moglo biti bilo kakav trag. Istraga je bila nemoćna da ponudi bilo kakvo objašnjenje.
Slučaj izgubljene eskadrile 'osvetnika' ostao je do dan danas velika misterija. Bio je to prvi zagonetni nestanak nad Bermudskim trouglom. Pojavile su se raznorazne priče o tome da se nešto zlokobno dešava u tom delu istočne obale Amerike.
Nagađalo se da je Bermudski trougao mesto vremenskih iskrivljenja i čudnih energetskih polja, gde su, zbog elektromagnetnih uticaja, radio i navigacioni uređaji beskorisni. Neki su pretpostavljali da su u dešavanjima u Bermudskom trouglu upletene neke jezive natprirodne sile, pa čak i da su u sve uključeni i vanzemaljci.
Pet godina nakon nestanka Leta 19, 16 septembra 1950. reporter Asošijeted presa E.V. Džons napisao je članak o 'Izgubljenoj patroli' - kako je nazvao nestalu eskadrilu 'osvetnika'. Naveo je i još nekoliko narednih nesrećnih slučajeva brodova i aviona u istoj oblasti, koja se proteže južno od Bermuda, na relaciji Majami-Portoriko.
Džonsov članak dobio je veliki publicitet. Uskoro su se pojavile raznorazne priče o 'groblju' raznih plovila i aviona u tom delu Atlantskog okeana. Po nekima, svi ti slučajevi nesreća u Bermudskom trouglu su delo zlih sila. Razrađivane po novinama, časopisima i knjigama, ove priče postale su sve neverovatnije. Na primer, u jednoj od njih, izvesni poručnik Voker izbezumljeno viče u svojoj poslednjoj radio poruci: 'Znam gde sam sada...Ne idite za mnom... Izgledaju kao da su iz svemira!'. A u filmu 'Bliski susreti treće vrste', Stiven Spilberg iskazao je svoje uverenje da su pilote Leta 19 oteli vanzemaljci.
Da bi proširili misteriju i našli joj korene, autori jedne knjige o Bermudskom trouglu ušli su u trag davnim zbivanjima na ovom području. Navodno se došlo i do nekih podataka o tome da je i pre nešto više od pet vekova i Kristofor Kolombo imao zagonetna iskustva u ovoj oblasti.
Još u 16. veku, kada je počelo intenzivnije istraživanje Novog sveta, sujeverni mornari su pričali o morskim nemanima koje razbijaju brodove i gutaju mornare. Iz drugih dokumentovanih iskustava može se, na primer, videti da su između 1781. i 1812. godine isčezla četiri američka ratna broda. Godine 1880. po vedrom danu bez vetra, isplovio je sa Bermudskih ostrva britanski brod za obuku 'Atlantida'. Nestao je zajedno sa 250 ljudi na njemu. Američki brod za snabdevanje 'Kiklop' napustio je 4. marta 1918. Barbadoska ostrva. Plovio je za Baltimor, ali tamo nikada nije stigao. To su samo neki od primera misterioznih nestanaka iz prošlosti. Za svaki brod nestao u ovom području postojala je mogućnost da bude proglašen žrtvom 'nepoznate aveti'. U Bermudskom trouglu nestajali su i španski jedrenjaci, britanske fregate, brodovi Sjedinjenih Država za snabdevanje, tovarni brodovi i tankeri mnogih zemalja. U njemu je do danas nestalo i nekoliko stotina aviona, a živote je izgubilo nekoliko hiljada ljudi.
Ipak, uzevši sve u obzir, Ratna mornarica SAD-a ne smatra da su vode Bermudskog trougla nešto posebno opasne. I Obalska straža SAD, koja ima spasilačku bazu u MAjamiju, veruje da se većina nestanaka može pripisati 'jedinstvenim odlikama sredine' tog regiona. To je mesto gde je golfska struja veoma jaka i gde se litice kontinentalnog grebena spuštaju u kanjone duboke kilometrima. U podvodnim pećinama stvaraju se veoma jake struje, a arktički vetrovi susreću se sa toplim tropskim vazduhom, pa voda postaje opasno ćutdljiva, stvarajući tornada i iznenadne oluje.
Ima istraživača Bermudskog trougla koji smatraju da u tom području na čovekovu orijentaciju utiču određene sile. Neki ugledni geolozi tvrde da na Zemlji, odnosno u njenom magnetnom polju - čija priroda još nije objašnjena u potpunosti, postoje oblasti u kojima nastaju razni poremećaji. U Bermudskom trouglu, na primer, igla kompasa zaokreće čak i za 20 stepeni u odnosu na stvari pravac sever-jug. To znači da se ona usmerava prema geografskom, a ne prema magnetnom polju. Navigatori o tome strogo vode računa, da se ne bi dogodila nesreća.
Kombinacija reznih sila sigurno je jedno od najlogičnijih objašnjenja za fenomen Bermudskog trougla. Međutim, da se vratimo na nestanak eskadrile 'osvetnika', to jest Letu 19, iz decembra 1945. Pilot Džon Majer dugi niz godina istražuje sudbinu 'izgubljene patrole'. On tvrdi da su se oni jednostavno izgubili i da su zatim bili 'progutani' u nekoj velikoj oluji. Navodno, on tačno zna šta se dogodilo sa Letom 19. Prema njegovoj teoriji, pet avion tipa 'osvetnik' trebalo je, posle vežbe bombardovanja, da produže let na istog do spruda zvanog Velika uzengija, a zatim ka severu do spruda Veliko jedro, i, najzad, da se okrenu jugozapadu radi povratka u bazu Loderdejl. Međutim, nakon 90 minuta, poručnik Tejlor isvestio je bazu da su njegovi kompasi pokvareni i da ne znaju gde se nalaze. Smatrao je da se nalaze negde iznad Floride, mnogo dalje od željenog kursa.
Majer, koji je godinama leteo nad područjem Floride i Kariba, proučavao je radio izveštaje i procenjivao vetrove, vreme i potrošnju goriva. Unosio je na kartu maršutu 'osvetnika', dokazujući da oni nisu bili iznad navedenih sprudova, već iznad veoma sličnih ostrva zvanih Abako. Znači, prema Majerovom mišljenju, kada je Tejlor naredio pilotima da lete severoistočno, da bi došli do Floride, on ih je u stvari uputio još dublje ka pučini Atlantika. Dok su krivudali po pogoršanom vremenu, nestalo im je goriva, pa su pali u okean. U okviru ovih tvrdnji Majer je organizovao i ekspediciju ne bi li pronašao olupine 'izgubljene patrole'.
Majerov rad ostao je u domenu teorije, sve dok tragedija koja je usledila nije bacila više svetla. Neposredno posle poletanja iz Kejp Kaneverala, spejs šatl 'Čelendžer' je eksplodirao. Bilo je to 1986. godine. Sva moguća oprema za podvodno istraživanje bila je hitno dopremljena na Floridu. Trebalo je ispitati morsko dno kod Kejp Kaneverala, ne bi li se pronašli ostaci letelice.
Top priliko, na morskom dnu otkriven je jedan stari ratni avion, verovatno DC 3. Ali, Majer je mislio drugačije. Uspeo je da izdejstvuje povratak podmornice na mesto gde se nalazila olupina tog aviona. Na dubini oko 120 metara i oko četiri kilometra od mesta gde je Majer proračunao da je potonuo Let 19, podvodne kamere snimile su karakterističan mitraljez, kakav su imali avioni tipa 'osvetnik'. Avion je izvađen iz vode.
'Bila je to samo gomila rđe. Proveo sam dva meseca ribajući ga, ali nije bilo načina da se identifikuje. Verujem da je to bio avion kojim je pilotirao jedan od članova Leta 19, kapetan Džordž Stivens. Njegov avion imao je registarski broj 73209, a mi smo pronašli samo 209, ispisano u fragmentima. Nismo mogli sa sigurnošću da dokažemo da je to zaista bio avion iz Leta 19' - ovako je razočarano ispričao MAjer. Ratna mornarica SAD preuzela je ostatke aviona i prodal ih u staro gvožđe. Majer nije mogao sebi da priušti dalja istraživanja da bi potkrepio svoju teoriju.
Tada je sa Floride stigao Grejem Hoks. Hoks, rođen u Londonu, čuven je po istraživanju dubokih voda. Dok je njuškao okolo u svom istraživačkom brodu 'Duboko more', njegov sonar i kamera uhvatili su profile pet aviona tipa 'osvetnik'. Bili su uspravljeni i uglavnom neoštećeni. Nalazili su se na dubili od oko 200 metara, u krugu od oko dva i po kilometra. Baza Loderdejl udaljena je 30 kilometara od tog mesta. Izgledalo je da se najzagonetnija avionska misterija Bermudskog trougla najzad počinje rešavati.
Međutim, posle mesec dana medijske histerije, Hoks je objavio da to zapravo nisu avioni sa Leta 19. Detaljnim pregledima otkriveno je da to jeste pet 'osvetnika', ali ne onih 'pravih'. Identifikacioni brojevi nisu se uopšte poklapali, a nađeni avioni bili su stariji od onih koji su nestali 1945. godine. 'Osvetnici' koje je pronašao Hoks su, izgleda, završavali u okeanu greškama pilota koji su se obučavali na top području između 1943. i 1945. Arhiva ratne mornarice SAD obelodanila je da je, osim 'Izgubljene patrole', tih godina bar još 129 drugih 'osvetnika' bilo žrtva loše procene leta svojih pilota ili nevremena.
Prema Hoksovom mišljenju, jedini izazivači katastrofa aviona i brodova u Bermudskom trouglu jesu meteorološke neprilike u tom delu Atlantika. 'Tamo je vreme nepravedno. Ako idete oko rta Horn očekuje vas loše vreme, ali u Floridi ljudi sede u košuljama kratkih rukava na jakom suncu. Vreme je kao pesma sirena, gadne oluje iznenada udaraju, brzo nestaju i niko ih nikad više ne vidi' - priča Hoks.
Ipak, Hoks je pomalo i zadovoljan što 'Izgubljena patrola' još nije pronađena. Ne želi da on bude taj koji će 'zakopati' legendu o Letu 19. Kako on kaže - 'Ljudi bi više voleli da se u Bermudskom trouglu krije čudovošte kao, na primer, ono iz Loh Nesa, ili da su dešavanja uzrokovana nekim natprirodnim silama. Može se reći da je misterija Bermudskog trougla i danas veoma živa'.
Od mnogih nestanak i nesreća u Bermudskom trouglu navešćemo samo neke. U luci Norfolk u SAD, 27. maja 1968. vojni predstavnici i meštani okupili su se da sačekaju atomsku podmornicu 'Norfolk'. Sedam dana ranije javila se sa položaja kod Azorskih ostrva. Posle toga prekinut je radio kontakt, verovalo se, zbog kvara na primopredajniku. Ali, podmornica se nije pojavila, pa su stotine aviona i brodovi krenuli u potragu. Prokrstarili su taj deo Atlantika uzduž i popreko, međutim podmornici nije bilo ni traga ni glasa. Ratna mornarica SAD nije uspela da pronađe nikakvo objašnjenje za ovu nesreću.
Između 30. juna i 10. jula 1969, znači za samo desetak dana, isčezle su posade četiri plovna objekta. Najpre je, 30. juna, jedan britanski brod naišao na napuštenu lađu dugačku 18 metara. Nikakvih tragova posade nije bilo. Zatim je, 6. jula, jedan švedski brod naišao na šest metara dugi čamac. Utvrđeno je da je potpuno ispravan, ali da je posada isčezla. Britanski tanker 'Helisoma' otkrio je između Azorskih i Bermudskih ostrva lađu dugu 110 metara, bez posade. I konačno, 10. jula 1969. pronađena je 12 metara duga jahta, takođe bez ljudi.
Sredinom aprila 197. teretnjak 'Milton latrides' nestao je na putu iz Nju Orleansa za Kejptaun. U martu 1973. teretnjak 'Anita', od dvadeset hiljada tona, isčezao je na putu za Nemačku. Na sebi je imao 32 člana posade.
Ronioci su, sredinom februara 1972. pronašli u Meksičkom zalivu ostatke tankera 'V.V. Fog', dugog 107 metara. Tanker je nestao 1. februara, sa 39 članova posade. Pronađeno je kapetanovo telo u njegovoj kabini. U ruci je držao šoljicu za kafu.
Engleski naučnik Ajven Sanderson pretpostavlja da bi u događanjima u Bermudskom trouglu udela mogla imati i nama nepoznata podvodna civilizacija. Ako postoje, smatra on, verovatno nas u novije doba proučavaju. Možda u nama vide opasnost po sopstvenu civilizaciju, to jest, za sopstveni opstanak.
Zbog toga možda, podvodna bića izlaze iz okeana u letećim tanjirima i uzimaju 'uzorke' sa brodova i aviona. Sanderson ovu tvrdnju potkrepljuje mnogim izveštajima o NLO-ima koji su izletali velikom brzinom iz vode, naročito u blizini Floride.
Novinar Art Ford ukazuje na koincidenciju da avioni i brodovi nestaju baš u području koje danas služi kao sektor iz kojeg se lansiraju svemirske rakete. Kako on kaže: 'Nama je istočna obala Floride idealna za ispaljivanje svemirskih brodova u kosmos. Možda je, isto tako, ovo područje idealno i za ateriranje svemirskih letelica iz nama nepoznatog prostora Okeanski koridor od svemirske baze Kejp Kanaveral do baze Loderdejl nije opterećen avionskim linijama, to jest, može se reći da ih i nema'.
To znači da je opasnost od sudara u vazduhu gotovo samo teoretska. Taj deo okeana mestimično je načičkan malim ostrvima koja bi mogla služiti kao 'oznake' za navođenje ili mesta za ateriranje u slučaju nevolje.
Sva ta ostrva mogu da se prepoznaju i sa velike visine.
Čarls Berlic, autor jedne od knjiga o Bermudskom trouglu, dozvoljava mogućnost da ova misteriozna oblast, kao i neke druge čvorne lokacije elektromagnetskih gravitacionih sila na zemlji, predstavljaju 'prozor' kroz koji dolaze i odlaze 'kosmički posetioci' i odnose ljudska bića radi proučavanja, raznih naučnih eksperimentisanja ili nečeg sasvim trećeg. I tako, uprkos svim naporima, misterija Bermudskog trougla i dalje je daleko od rešenja, i dalje nastavlja da golica našu maštu.
|
|
| |
| Sultan-Mirza | Datum: Nedjelja, 15.03.2015, 04:06 | Poruka broj: # 7 |
Poruka: 14447
Status:
| MAPA PIRIJA REISA
Grupa istoričara je 1929. godine istraživajući arhive Otomanske Imperije u Topkapi palati/muzeju u Turskoj pronašla neverovatnu mapu nacrtanu na koži gazele. Istraživanje je pokazalo da je mapa originalni dokumenat načinjen 1513. godine, samo 21 godinu nakon Kolumbovog otkrića Amerike. Ovo otkriće obelodanio je nemački istoričar Paul E. Kahle [Pol Kal] dve godine kasnije na kongresu u Holandiji.
Priča o mapi počinje 1501. godine, samo 9 godina nakon Kolumbovog čuvenog otkrića, kada je Kemal Re'is [Kemal Reis], pomorski kapetan Otomanske flote zarobio sedam brodova blizu obale Španije. Ispitujući zarobljene mornare, Kemal Reis pronalazi mornara koji je plovio na jednom od Kolumbovih brodova, štaviše, u doba u kojem su pomorske mape bile od neprocenjive vrednosti i strogo čuvana tajna, ovaj mornar bio je u posedu mape Novog Sveta koju je načinio niko drugi do sam Kristifor Kolumbo! Kemal Reis je zaplenio njegovu mapu, čuvao je, a zatim ostavio u nasleđe svom nećaku koji se zvao Piri Re'is [Reis] koji je također bio mornarički oficir Otomanske flote.
Njegova strast bila je kartografija, a njegov visoki čin otvorio mu je privilegovani pristup Imperijalnoj Biblioteci u Konstantinopolju. Priča dalje kaže da je Piri Reis započeo da radi na novoj mapi 1511. godine, a nameravao je da izradi mapu koja bi objedinila sva skorašnja Španska i Portugalska otkrića. Za izradu ove mape koristio je dvadesetak različitih mapa od nekoliko izvora sakupljenih tokom njegovih brojnih putovanja. Prema njegovim rečima, osam ovih mapa potiče još iz doba Velikog Aleksandra Makedonskog iz IV veka pre Hrista. Koristio je i Arapsku mapu Indije, četiri portugalske mape Kine i Indijskog Okeana kao i zaostavštinu svog ujaka, mapu zapadnih područja koju je sačinio Kristofer Kolumbo. Piri Reis ne navodi poreklo ostalih mapa koje je koristio. On je lično na mapi napisao komentare koji nam govore šta je tačno radio sa kojim delom mape. Također navodi da on nije odgovoran za originalno istraživanje i kartografiju terena na mapi, te da je njegova uloga bila da da sakupi podatke sa sakupljenih mapa i sačini jednu na osnovu podataka.
Kontraverza
Mapa Pirija Reisa prikazuje zapadnu obalu Afrike, istočnu obalu Južne Amerike i severnu obalu Antarktika. Mapa prikazuje obalu Antarktika u neverovatnom detalju. Jedna od zagonetki, mada ne najveća, jeste kako je Piri Reis uspeo da nacrta ovako preciznu mapu Antarktika celih tri stotine godina pre no što je ovaj kontinent otkriven. Pravi problem nastaje kada pokušamo da odgovorimo na pitanje kako je uspeo da sa velikom preciznošću na mapi prikaže obalno područje Antarktika pod ledom. Neoborivi dokazi sakupljeni geološkim istraživanjima ovog kontinenta govore da je Zemlja Kraljice Maud poslednji put bila bez leda pre oko 6 000 godina, negde oko 4 000. godine pre Hrista!
Zvanična nauka tvrdi da je ledeni prekrivač koji prekriva Antarktik star oko milion godina. Mapa Pirija Reisa otkriva nam da je severni deo Antarktika istražen pre no što ga je prekrio led. Ovo navodi na pomisao da je karta ovog područja sačinjena pre milion godina, ali bi to bilo nemoguće jer ljudska rasa nije ni postojala u to doba. Novija i mnogo preciznija istraživanja dokazala su da je ovaj deo severne obale Antarktika poslednji put bio bez leda pre 6 000 godina. Još uvek postoje neslaganja u naučnom svetu o tome kada se završilo poslednje Ledeno doba i različiti navodi ukazuju na period između 9 000 i 13 000 godina pre Hrista. Prema tome, najveća misterija je ko je onda sačinio detaljnu mapu kopna severne obale Antarktika pre 6 000 godina? Koja je, nama nepoznata civilizacija posedovala tehnologiju koja je bila u stanju da uspešno završi ovakav poduhvat?
Dobro nam je poznata činjenica, ako je verovati tradicionalnoj istoriji, da se prva civilizacija razvila nekih 3 000 godina pre Hrista na Srednjem Istoku, a zatim i u dolini Inda i u Kini. Nijedna od ovih civilizacija nije postojala niti je mogla da sačini ovu mapu. Pa ko je onda pre 6 000 godina posedovao znanje i tehnologiju potrebnu da se učini nešto što je nama tek u današnje vreme pošlo za rukom?
Kroz ceo Srednji vek u cirkulaciji su bile pomorske mape zvane "portolani" i bile su to precizne mape najčešćih i najuobičajenijih plovnih puteva, a prikazivale su obale, luke, moreuze, zalive, plitka područja i slične druge podatke neophodne za uspešnu navigaciju i plovidbu. Većina ovih "portolan" mapa bavila se Mediteranom i Egejskim morima, ali i drugim poznatim plovnim putevima, baš kao i knjiga o jedrenju koju je napisao Piri Reis. Ali nekoliko "portolan" mapa prikazivalo je u to doba nepoznate plovne puteve. Ove mape mornari su čuvali kao najstrožu tajnu kao, uostalom, i samo znanje o njihovom postojanju. Navodno je i Kristofer Kolumbo bio u posedu jedne ovakve "specijalne mape".
Kada se Piri Reis privremeno penzionisao u Galipolju, prihvatio se u to doba veoma teškog zadatka da sve mape koje je nameravao da koristi za izradu svoje mape svede na isti razmer, a zatim i da započne posao oko izrade mape. Ukupno mu je trebalo tri godine da sačini svoju novu mapu. Kada je završio, na mapu je dodao i ovaj zapis:
" Autor ove mape jeste skromni Piri ibn Hadži Muhamed, poznat kao nećak Kemala Reisa. Galipolje, u svetom mesecu Muharemu 919 godine (1513. godine nove ere)"
Mapa je potom prezentovana Sultanu Selimu I koji ga je zauzvrat načinio Admiralom.
Ova mapa nije bila jedina zaostavština Pirija Reisa kartografiji. 1521. godine on piše mornarski vodič kroz obale i ostrva Mediterana. Kitab-i Bahriye ("Mornarska knjiga" ili „Mornarički priručnik")
Piri Re'is
Iako nikada nije otkriveno kojih šest mapa je Piri Reis koristio, a da nije naveo njihovo poreklo, kao što nikada nisu pronađene mape koje potiču iz vremena Aleksandra Makedonskog, nema nikakve sumnje da je jedna od mapa korištenih za izradu zasigurno bila i mapa koju je nacrtao sam Kristofer Kolumbo.
I mapa i knjiga koju je Piri Reis napisao bile su nesumnjivo od velike vrednosti Otomanskoj Imperiji. Fokus im je bio na otkrića Španskih i Portugalskih moreplovaca pa su najverovatnije ukazale sultanu na pretnju Otomanskoj Imperiji koju su predstavljala otkrića evropskih moreplovaca u Indijskom okeanu i Arapskom moru.
Priča dalje navodi, ne bez ironije, da je knjiga koju je Piri Reis napisao bila povod za njegovu smrt. Naime, u knjizi je Reis zahtevao od Sultana da protera Portugalce iz Crvenog mora i Golfskog zaliva, te ga je Sultan postavio kao glavnokomanujućeg flote. 1551. godine u bici protiv portugalaca Piri Reis gubi većinu svojih brodova i, iako već u osmoj deceniji života, biva osuđen na smrt.
Do 1929. godine kada je ponovo otkrivena, mapa je bila potpuno zaboravljena. Svega nekoliko istoričara, sa izuzetkom Kahle-a posvećuje pažnju ovoj mapi.
Charles Hapgood
Ali 1954. godine diplomac sa Harvard Univerziteta u Kembridžu, u državi Masačusets, profesor istorije nauke na Keene State koledžu Dr. Charles Hapgood [Čarls Hapgud] daje zadatak svojim studentima da pobliže ispitaju ovu mapu. Nakon punih sedam godina istraživanja i mnogo odbačenih hipoteza, Hapgud izdaje knjigu.
U uvodu za svoju knjigu, "Maps of the Ancient Sea Kings", iz 1979. godine, Dr. Charles Hapgood navodi:
"Ispostavlja se da su precizni podaci prenošeni od usta do usta. Čini nam se da su karte proistekle od nama nepoznatih civilizacija i da su prenošene generacijski, najverovatnije preko Minojske kulture sa Krita i Feničana koji su kroz period od više od hiljadu godina bili najveći moreplovci starog sveta. Mi danas imamo dokaze da su ove mape sakupljene i da su bile proučavane u velikoj Biblioteci u Aleksandriji i da su geografi koji su tamo radili uz pomoć ovih starih mapa pravili nove."
Prema hipotezi koju je postavio Dr. Charles Hapgood, Piri Reis je najverovatnije došao u posed jedne ili više ovakvih mapa koje su nekoć bile locirane u Velikoj Aleksandrijskoj Biblioteci, čuvenoj i najvažnijoj biblioteci starog sveta. Hapgood je sačinio rekonstrukciju prema kojoj su kopije ovakvih dokumenata kao i neki originali prebačeni u tadašnje regionalne centre za obrazovanje među kojima je bio i Konstantinopolj, današnji Istanbul. Tokom četvrtog krstaškog pohoda 1204. godine, krstaši su uspeli da prodru u Konstantinopolj i tada su ove mape počele da cirkulišu među evropskim mornarima.
Hapgood dalje piše:
"Većina ovih mapa predstavljala je Mediteran i Crno More, ali su opstale i mape drugih područja. Među njima su bile i mape Severne i Južne Amerike, mape Arktika i okeana Antarktika. Jasno je da su davni moreplovci putovali od Severnog do Južnog pola. Koliko god to zvučalo neverovatno, iz podataka sa ovih mapa proizlazi da su stare civilizacije istraživale Antarktik još u doba kada obala Antarktika nije bila prekrivena ledom. Također je jasno da su ovi stari moreplovci raspolagali instrumentima za navigaciju kojima su mogli veoma precizno dsa određuju koordinate u prostoru i da su ovi instrumenti nadmašivali svu tehnologiju i nanje Starog i Srednjeg veka kao i ono modernih vremena sve do druge polovine XVIII veka...
Ovi dokazi o postojanju naprednih tehnologija podržavaju mnoge druge hipoteze iznošene dugi niz godina koje govore o davnim, nestalim i zaboravljenim, naprednim civilizacijama kao što su Atlantida ili Civilizacija Mu. Naučnici su mnogo puta bili u stanju da opovrgnu ovakve hipoteze zbog nedostatka dokaza i prikažu ih kao mit, ali ova mapa nam pruža dokaze koji ne mogu olako da budu zapostavljeni. Ovi dokazi nam nalažu da preispitamo sve ostale dokaze koji su u prošlosti izneseni i zapostavljeni, u novom svetlu i otvorenog uma."
Dve godine kasnije, Hapgudove hipoteze dostižu neočekivanu popularnost kada izlazi kontraverzni bestseler po imenu "Chariots of the Gods?" [Kočije Bogova?], prva knjiga još čuvenijeg autora po imenu Erich von Däniken. U ovoj knjizi monumentalne važnosti, koja je doživela više od dvadeset izdanja i koja je prodata u više miliona primeraka, Deniken po prvi puta iznosi šokantnu teoriju da su našu planetu u više navrata kroz istoriju posećivali vanzemaljci. Na osnovu dugogodišnjih istraživanja ruševina izgubljenih gradova, potencijalnih aerodroma i mnogo naučnih činjenica, Deniken tvrdi da su našu civilizaciju potpomagala bića sa neke druge planete. Njegova najkontraverznija teorija tvrdi da smo i mi sami potomci ovih "Bogova" i prikazuje arheološke dokaze koji potpomažu njegovu teoriju.
Kao jedan od dokaza Erich von Deniken navodi i mapu Pirija Rajsa, koja je, prema Denikenu, načinjena uz pomoć mapa koje su vanzemaljci napravili uz pomoć osmatranja iz vazduha.
1953. godine jedan turski mornarički oficir šalje mapu Pirija Reisa Birou za Hidrografiju američke mornarice. Biro je u pomoć pozvao penzionisanog Kapetana američke mornarice koji se posvetio proučavanju davnih mapa, čoveku po imenu Arlington H. Mallery. Nakon dužeg ispitivanja, Mallery je otkrio koji je metod projekcije korišten da se sačini mapa Pirija Reisa. Kako bi proverio preciznost sa kojom je mapa sačinjena, napravio je mrežu i prebacio mapu Pirija Reisa na globus. Rezultat je bio fascinantan: mapa je bila neverovatno tačna. Njegov zaključak je bio da je jedini način da se načini mapa poput ove bio pomoću fotografije iz vazduha - ali ko je bio u mogućnosti da takvu tehnologiju koristi pre 6 000 godina?
Navodno je i sam Biro za Hidrografiju američke mornarice bio zaprepašćen preciznošću i detaljima mape, us pomoć koje su čak uspeli da isprave nekoliko grešaka na današnjim mapama!
Određivanje longitudinalnih koordinata za izradu mape Pirija Reisa zahtevalo je korištenje sferne trigonometrije koja u obliku koji bi omogućio izradu ovako precizne mape nije bila poznata sve do sredine XVIII veka.
Hapgood je uspeo da dokaže da je urađena geometrijskom metodom i da koristi geografske koordinate pod pravim uglovima raspoređene u mrežu, ali i da je očigledno kopirana sa starije mape koja je projektovana us pomoć sferne trigonometrije koja u to doba nije bila poznata!
Ne samo da su rani geografi znali da je Zemlja okrugla nego im je bio poznat i obim Zemlje sa preciznošću od oko stotinjak kilometara.
Hapgood je tada poslao svoju kolekciju starih mapa čoveku po imenu Richard Strachan [Ričard Strečan] koji je u to vreme radio na Institutu za Tehnologiju u državi Massachusetts [Masačusets], popularnom MIT-u. Zamolio ga je da proceni koliki je nivo poznavanja matematike bio potreban kako bi se načinile originalne mape. Odgovor je stigao 1965. godine. Strachan je bio uveren da je bilo neophodno izuzetno dobro poznavanje matematike, sferne trigonometrije, zaobljenosti Zemlje kao i metoda projekcije.
U pismu koje je američki oficir i komandant jedinice za izviđanje američke avijacije Harold Z. Ohlmeyer napisao Čarlsu Hapgudu piše da je Norveško-Britansko-Švedska ekspedicija na Antarktik potvrdila da su geografske odlike terena Zemlje Kraljice Maud kao što su kopnena masa, obala, reke i planinski lanci, platoi, zalivi, a koje prikazuje mapa Pirija Reisa do u tančina verodostojne. Istraživači su do ovih detalja došli koristeći sonar i seizmička osluškivanja, a sam teren nalazi se ispod gotovo 2 kilometra leda.
Charles Hapgood je 1953. godine napisao knjigu "Earth's shifting crust: a key to some basic problems of earth science" (kasnija izdanja ove iste knjige nose naziv "Path of the Pole") u kojoj je postavio teoriju koja bi trebalo da objasni iz kog razloga Antarktik nije bio pod ledom sve do 4 000 godine pre Hrista. Ukratko, Hapgood tvrdi da je razlog zbog kojeg na Antarktiku nije bilo leda i koji je bio mnogo topliji položaj kontinenta u to doba. On kaže da se ceo Antarktik u to vreme nalazio oko 2 000 kilometara severnije, a ne na južnom polu, i da se nalazio van polarnog pojasa, u hladnom, ili čak umerenom temperaturnom pojasu.
Razlog zbog kojeg se kontinent, po njegovom mišljenju, pomerio na svoju današnju lokaciju treba da se traži u tzv. Pomeranju Zemljine kore. Ovaj mehanizam, koji se razlikuje od mehaničkog pomeranja tektonskih ploča ili pomeranja kontinenata, je ustvari pomeranje celokupne spoljašnje kore planete, koja se naziva litosfera, u odnosu na mekšu unutrašnjost. Hapgood detaljnije opisuje ovu teoriju u svojoj knjizi "Maps of ancient sea-kings". Ova teorija poslata je na razmatranje čuvenom Albertu Ajnštajnu koji je pokazao iznenađujući entuzijazam, te u uvodu za knjigu "Earth's shifting crust" kazuje:
"Polarne regije raspolažu sa konstantnim depozitima leda koji nije simetrično raspoređen oko polova. Zemljina rotacija utiče na ove asimetrično nataložene mase i prouzrokuje centrifugalni momentum koji se prenosi na krutu, ne tako elastičnu Zemljinu koru. Kada konstantno uvećanje centrifugalne sile prouzrokovane na ovaj način dostigne određenu tačku, celokupna Zemljina kora se pomeri u odnosu na unutrašnjost planete".
Bila ova teorija tačna ili ne, misterija ostaje.
Mapa Pirija Reisa je predmet koji uopšte ne bi trebao da postoji. Prema današnjim saznanjima, niko nije bio u stanju da sačini toliko preciznu mapu, i sa potpuno preciznim longitudinalnim koordinatama u to vreme. Prvi instrument koji je bio u mogućnosti da približno izračuna koordinate meridijana izumeo je englez John Harrison [Džon Harison] 1761. godine. Pre toga nije postojao način da se dobije prihvatljiva vrednost meridijana - greška je mogla da iznosi i više stotina kilometara. A mapa Pirija Reisa je samo jedna od niza mapa koja prikazuje nepoznate krajeve, nemoguće znanje i preciznost koja i danas zapanjuje.
Dulcert Portolan
I sam Piri Reis je priznao da je za izradu mape koristio mnogo starije mape koje su i neki drugi kartografi koristili za izradu mapa velike preciznosti.
Jedna od takvih mapa je i Dulčert Portolan mapa iz 1339. godine na kojoj je mreža paralela Evrope i Severne Afrike savršeno precizna, a meridijani koji presecaju Mediteran i Crno More prikazani su na mapi sa odstupanjem od samo pola stepena!
Mapa koju je sačinio Turčin Hadži Ahmed 1559. godine prikazuje 1 600 km širok kopneni pojas koji povezuje Aljasku i Sibir, prirodni most koji povezuje dva kontinenta, Ameriku i Aziju, a koji je pod vodom od završetka poslednjeg ledenog doba kada je nivo vode na planeti porastao i ova teritorija na mapi postala morsko dno.
Pizzigano mapa
Još neverovatnija je Zenova mapa iz 1380. godine koja prikazuje veliku kopnenu masu koja se proteže na Sever sve do Grenlanda, a neverovatno je precizna. Potpuno je nemoguće da je neko u XIV veku bio sposoban da proračuna i prikaže ovako preciznu koordinatnu mrežu meridijana i paralela.
Mapa koju je 1532. godine sačinio Oronteus Fineus je isto tako veoma precizna, i prikazuje Antarktik bez polarne kape.
Zaključak
Ove mape, i niz drugih, kao naprimer Zheng He-ova mapa sveta, Pizzigano nautička mapa iz 1424. godine, Cantino mapa sveta iz 1502, Albertin Di Virga mapa sveta iz 1410, prikazuju geografske osobine naše planete koristeći znanja koja danas smatramo plodovima novog doba. Štaviše, za izradu ovako preciznih mapa korišteni su podaci uzeti sa još starijih pradavnih mapa koje su zauvek izgubljene. Mapa koje su, verovatno, pripadale izgubljenim civilizacijama. Da li je moguće da su ove davne kulture raspolagale znanjem i tehnologijom koju mi smatramo svojom kreacijom i na koje smo posebno ponosni u današnje vreme?
Neko je sve ovo znanje pretočio u mape u vreme u kojem smo mi još uvek živeli na veoma primitivan način, i to koristeći nekoliko preostalih parčića koje vreme nije uništilo i zaturilo, ali, videćemo da ove mape nisu jedino znanje koje su nam naši preci ostavili u amanet, a mi zaboravili kako da ga koristimo.
Cantino mapa sveta iz 1502
Mapa Pirija Reisa najčešće se pominje kada se raspravlja o mogućnosti da je nekada davno ovu planetu nastanjivala veoma napredna civilizacija, možda naprednija od naše, a koja je na nepoznat način nestala sa lica zemlje i tek sada polako počinjemo da nagađamo šta bi moglo da prouzrokuje ovakav tragičan ishod.
Najstarija nama poznata civilizacija, kultura Sumerana u Mezopotamiji, javlja se niotkuda oko 4 000 godina pre Hrista i nema nikakvog pomorskog iskustva. Ali Sumerani nam sa strahopoštovanjem govore o precima koji su bili "bogovi", a zvali su ih Nefilim.
|
|
| |
| miki74 | Datum: Petak, 03.01.2020, 16:18 | Poruka broj: # 8 |
Poruka: 103
Status:
| 
Klin iz Aiuda
Uređujući obalu rijeke Moriš kod grada Aiuda u Rumunskoj, radnici su prije 30-ak godina pronašli tri krajnje neobična predmeta. Poslani su na analizu u Cluj Naopocu. Za dva se brzo ispostavilo kako pripadaju izumrlom sisavcu koji je živio prije 80.000 godina. No treći predmet i danas zbunjuje znanstvenike.
U pitanju je, pretpostavljaju stručnjaci, sjekira, klin ili slična alatka. Problem je u tome što je od metala, i to 90 posto od aluminija, metala kojeg čovjek koristi tek zadnjih 200 godina.
Nagađalo se kako je sjekira možda podmetnuta u moderno doba, no dva neovisna laboratorija, rumunski i švicarski potvrdila su da je artefakt star 250.000 godina. Prema dosadašnjim arheološkim nalazištima, u to vrijeme ljudski rod nije znao niti izbušiti rupu u kamenu, a kovinu, nije ni poznavao. Ponajmanje aluminij koji je otkriven tek početkom 19. vijeka. Ta je kovina još 1855. godine bila toliko rijetka da je komad aluminija bio izložen na Svjetskoj izložbi u Parizu kao najveća rijetkost.
Aluminijska sjekira (ili klin) izložen je u Nacionalnom muzeju transilvanijske povijesti. Opis je kratak i jednostavan: “Porijeklo još nepoznato”.
|
|
| |
| klfinansije | Datum: Srijeda, 19.01.2022, 20:57 | Poruka broj: # 9 |
Poruka: 497
Status:
| Ovo je stvarno zanimljivo.
|
|
| |
Ažurirane teme ·
Nove poruke ·
članovi ·
Pravila foruma ·
Traži ·
RSS
